Gojaznost i DM tip2 su dostigli karakter dve najveće epidemije u ljudskoj istoriji i istovremeno
predstavljaju najveće izazove za zdravstveni sistem u 21.veku. U odnosu na period pre 20 godina
broj ljudi sa dijagnostikovanim dijabetesom se udvostručio, a brzi porast gojaznosti i DM tip2
kod dece, adolescenata i mladih odraslih osoba predisponira povećanom riziku za brojna
hronična oboljenja kod budućih generacija. Gojaznost je rezultat kompleksnog medjudejistva
genetiskih, faktora okoline i socioekonomskih uticaja. Iako je porodična anamneza snažna
determinanta gojaznosti i DM tip2, procena celokupnog genoma sugeriše da se samo 20% rizika
za gojaznost i DM tip2 može pripisati fiksnoj genomskoj varijaciji, ostavljajući veliki deo
nasledja neobjašnjenim. Ponašanje i faktori sredine utiču na karakteristike genske ekspresije,
putem interakcija geni-okolina i epigenetskih modifikacija, obezbedjujući molekularnu osnovu
za nedostajuće elemente vezane za nasledjivanje većeg rizika za gojaznost i DM tip2. U prilog
ovoj predpostavci govori povezanost koja postoji izmedju verovatnoće da će se u toku života kod
potomaka pojaviti gojaznost, poremećaj tolerancije glukoze i DM tip2, i epigenetske
modifikacije, potvrdjujući da se metabolička disfunkcija prenosi iz generacije u generaciju.
Važnost ranog humanog embrionalnog i fetalnog života za kasniji rizik od metaboličkih
poremećaja je iznet u hipotezi developmental origins of health and disease (poreklo razvoja
zdravlja i bolesti). Životni stil majke pre i u toku trudnoće je od ključnog značaja za epigenetsko
mapiranje potomaka i medjugeneracijsku povezanost gojaznosti, insulinske rezistencije, i
udruženih poremećaja.
Životni stil majke i zdravlje potomaka
